Upoznajte Mariju Đoković, Kragujevčanku koja je ostvarila svoj životni san

Marija Đoković je mlada Kragujevčanka, koja je završila matematički smer u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, a koju je život ili možda san, odvukao na drugačiju stranu – svet filma. Nakon gimnazije, upisala je Filmsku i televizijsku kameru na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), gde trenutno pohađa master studije.

S obzirom na to da je film satkan od pokreta više fotografija, ubrzo su one postale sfera njenog interesovanja. Tako je, u toku snimanja jednog dokumentarnog filma, zabeležila nekoliko dokumentarnih fotografija koje su joj otvorile vrata Malog likovnog salona u Kragujevcu, u kome je 4. februara otvorila izložbu.

Ona je, tom prilikom, za Fotkaj KG, govorila o samoj izložbi, kako su fotografije nastale, kao i o njenoj ljubavi prema filmu, snimanju serije „Čizmaši“, studijama i mnogim drugim stvarima.


– Završila si Prvu kragujevačku gimnaziju, matematički smer. Kako si povezala prirodne i društvene nauke i otkud ljubav prema fotografiji?

To je, u stvari, bila više ljubav prema filmu, zato što sam od malena bila veliki filmofil. Kada sam imala 13 godina, gledala film Serđa Leonea „Bilo jednom u Americi“, koji me je strašno pogodio i očarao i tada sam rekla sabi da hoću da se bavim filmom.

Međutim, ljudi ti sruše snove. Govorili su mi: „Nemoguće je da ti upišeš akademiju. Čak i kad završiš to, ko će tebe da zove da radiš? Nemaš nikakvu vezu“, jer sam iz Kragujevca i niko se u mojoj familiji nikada nije bavio filmom. Prosto, za FDU se vezuje ta priča da moraš da imaš „vezu“ da bi upisao, što apsolutno nije istinito. Moguće je da upišeš i ako nemaš vezu.

Bila sam dobar đak, štreber, tako da sam upisala gimnaziju, koja mi je bila u komšiluku. Tek negde pred kraj gimnazije sam počela da otkrivam sebe i znala da razlučim šta je ono što volim, a šta je to što mi drugi ljudi nameću. Tako da sam matematiku, fiziku i hemiju potpuno zanemarila i okrenula se ka književnosti, filozofiji; ka čitanju, umetnosti.

Foto: Jovan Miljković – Marija Planić i Marija Đoković

– Kasnije si upisala Fakultet dramskih umetnosti, smer Filmska i televizijska kamera. Kako si se pripremala za prijemni?

Kada sam odlučila da započnem pripreme, saznala sam za školu „Kvadrat“ iz Beograda. Vode je reditelji, koji spremaju mlade ljude za režiju. Međutim, pošto sam samo znala da me interesuje film i nisam bila sigurna šta bih tačno radila na filmu, otišla sam kod njih na pripreme za režiju. Usput sam shvatila da ne mogu da dozvolim da neko drugi snima, da gleda kroz kameru.

Najveći problem kod FDU-a je što ne postoji srednja Filmska škola i ti bukvalno ne znaš ništa o filmu, niti možeš igde da naučiš, a opet, kada odeš na prijemni, komisija traži da znaš neke osnove. Tačno je da su me spremali za režiju, a da sam na kraju izašla na prijemni za kameru, ali su mi te pripreme više pomogle da naučim osnove o filmu.

– Kako si se prijavila i ko je bio organizator izložbe?

Na kraju svake godine Narodni muzej u Kragujevcu raspisuje konkurs. Komisija, koju čine različiti, vrlo afirmisani umetnici našeg grada, biraju izlagače za narednu godinu. Za 2016. godinu su izabrali 10 izlagača (slikare, vajare, fotografe). Svako od njih ima mesec dana za svoju izložbu u Malom likovnom salonu. Konkurišeš, tako što pošalješ svoj CV i reprodukcije onoga što bi izlagao. Unapred moraju da znaju šta je ono što želiš da izlažeš i po tome određuju ko će izlagati.

– Gde su i zašto nastale fotografije koje si predstavila na izložbi?

Serija fotografija se zove „Karaševci“, koja je nastala u Rumuniji, gde sam snimala jedan dokumentarni film. Karaševci su, zapravo, nacionalna manjina u Rumuniji. Oni su Južni Sloveni, a uselili su se u rumunski Banat u XIV veku. Govore srpskim i hrvatskim jezikom, slave našu slavu, ali su katolici.

Angažovali su me etnolozi i antropolozi sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, zato što istražuju njihovo poreklo, jer potiču sa ovih prostora. Moja uloga je bila da snimam dokumentarac o istraživanju, da pratim etnologe i antropologe kako ispituju tradiciju i poreklo Karaševca. Onda sam ja, sama za svoju dušu, napravila te fotografije.

Foto: Marija Đoković – Žene u crkvi

– Zašto si fotografisala žene u crkvi? Šta predstavlja ta fotografija?

Zato što žene tamo ne idu u kafanu. To je u stvari komuna, jedna zatvorena zajednica, koju čini nekoliko sela. Pojedina sela, čak i nemaju kafanu, a ona koja imaju, u njih žene prosto ne zalaze.

Pošto devojke nemaju gde da izađu, za šta da se doteraju, pokažu, one se najlepše oblače za crkvu, jer je crkva jedino mesto gde može neko da ih primeti. Iz tog razloga sam, namerno fotografisala samo žene u crkvi, a muškarce u kafani. Jer, kafana mi je bila asocijacija da je to muško mesto, a crkva žensko mesto, budući da je, kao što rekoh, jedino mesto gde žena može da se pokaže – crkva. To, opet, malo asocira na neka stara vremena kod nas, kada su se mladi viđali u crkvama, na vašarima, korzoima i slično.

– Kaži mi nešto više o dokumentarnoj fotografiji.

Kada sam upisala fakultet i počela da se bavim fotografijom, bojala sam se da fotografišem ljude. Bilo me je sramota da uzmem foto-aparat, izađem na ulicu i da ih fotkam. To mi je bilo nezamislivo. Više sam se bavila vizuelnim dnevnicima, apstraktnim fotografijama ili izrežiranim fotografijama, portretima…

Mislim da je sada najveća vrednost fotografije kao umetnosti – dokumentarna fotografija. To je neko iskustvo koje obogaćuje mene, kao fotografa i ljudsko biće – da shvatim neki način života koji je potpuno drugačiji od mog i da se, sa druge strane, opet približim tim ljudima dovoljno, da mi veruju i dozvole da ih fotografišem.

Danas sve može da se napravi kompjuterski. Na primer, fenomenalan pejzaž možeš da napraviš u nekom 3D programu i to ne mora da bude realnost. Može da bude kompjuterski generisana slika. Dok, sa druge strane, nečiji život ne možeš da napraviš kroz komjuterski generisanu sliku. To je istina i to ostaje kao važan dokument.

Marija Đoković - Dečak u kući

Foto: Marija Đoković – Dečak u kući

– Kako si prevazišla taj strah od fotografisanja ljudi?

Prevazišla sam ga tako što je jedan moj profesor za moje fotografije rekao: „Ovo je super scenografija, ali nemaš glumca. Gde ti je glumac? Gde su ti ljudi?“. Mene je to, na neki način, povredilo, jer sam shvatila da govori istinu i da sve to ima veze sa mojim strahom da fotografišem ljude, pa sam počela da razmišljam kako da pobedim taj strah.

Nakon toga sam, za početak, fotografisala svoje prijatelje. Na kraju se desila serija „Čizmaši“, gde sam radila kao fotograf na setu. To je lep posao, čas te operiše od straha. Kada treba da fotografišeš Mikija Manojlovića, Slobodu Mićalović i ostale, to ti ubije svaki strah. Sa druge strane, duboko u sebi želiš da napraviš dobru fotku i jednostavno, zaboraviš da te je sramota da priđeš glumcu i da mu napraviš fotku.

– Šta bi posavetovala mlade ljude koji žele da se bave filmom?

Bitan je talenat, naravno, ali je najbitniji rad. Zatim, velika disciplina, jaka energija, volja i dobar odnos sa ljudima, zato što podrazumeva timski rad, za razliku od fotografije, koja je potpuno individualna. Prosto morate da znate da se postavite dobro prema ljudima, jer ako ne funkcionišete kao tim i ako niste deo tog tima, otpadate vrlo brzo.

– Šta misliš o kulturnim dešavanjima u Kragujevcu?

Ne mogu da pratim toliko pomno kulturna dešavanja u Kragujevcu, jer nisam često ovde. Međutim, moram da primetim da moje kolege, filmski radnici, obožavaju Kragujevac. Na primer, kolege, koje su radile na TV serijama snimanim u Šumadiji, fascinirane su našim gradom. Takođe su ubeđeni da ovde žive veliki umetnici, pametni ljudi, tako da je moguće da kulturnih dešavanja ima dosta, ali se možda ne se promovišu dovoljno.

Marija Đoković - Muškarci u kafani

Foto: Marija Đoković – Muškarci u kafani

– Kako ćeš pozvati ljude da dođu da posete izložbu tvojih fotografija?

U doba kada svi pravimo milone fotografija nedeljno, mobilnim telefonima, digitalnim aparatima, počeli smo da sumnjamo da li je fotografija umetnost, kada mehanički napraviš mnogo fotki. Zato mislim da je dobro da ljudi dođu i da vide izložbu dugačijih fotografija, koje su posledica nečijeg koncepta, truda, razmišljanja i nekog saživljavanja sa tim ljudima koji su na njima predstavljeni.

– Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Najpre, moram da završim master rad. Imam zakazana neka snimanja, moraću opet da idem u Rumuniju, da nastavim snimanje dokumentarnog filma. Snimanje serije „Čizmaši“ i snimanje filma „Izgrednici“ Dejana Zečevića, gde sam radila u sektoru kamere, su se završili pred novu godinu, tako da sad još malo odmaram.

Mislim da me čeka naporna godina, pošto bih volela da snimam neke filmove u Makedoniji sa svojim dragim kolegama sa mekodonskog FDU-a. U planu je i film u Crnoj Gori, pošto volim da putujem i da radim sa ljudima sa prostora bivše Jugoslavije.

 

Ekipa Fotkaj KG vas poziva da pogledate dokumentarne fotografije Marije Đoković u Malom likovnom salonu Narodnog muzeja u Kragujevcu (plato Robne kuće „Beograd“). Fotografije će biti izložene do 2. marta.

Autor: Marija Planić

Podeli sa prijateljima
Share on Google+Tweet about this on TwitterShare on Facebook

Leave a Reply