Irish Stew: Privodimo kraju novi album

“Irish Stew od Sindidun” nastupio je u kragujevačkom Domu omladine. Nesvakidašnji zvuk, intimni tekstovi, melodična muzika i harizmatična pojava, ponovo su okupilii i pokrenuli dugogodišnje fanove “Irish Stew-a”. Pre koncerta, razgovarali smo sa frontmenom, Bojanom Petrovićem.

Šta ste pripremili za večeras i šta očekujete od dobro poznate publike, s obzirom na to da je Kragujevac vaš drugi grad?

Možda i prvi grad. Diskutovali smo da Beograd jeste najveći grad i da su tamo najposećenije svirke, ali nekako deluje da je u Kragujevcu najintimnija atmosfera. S obzirom da privodimo kraju snimanje novog albuma, za večeras smo pripremili standardni repertoar na koji su ljudi navikli, ali sviraćemo i neke pesme premijerno.

Na čemu trenutno radite?

Privodimo kraju novi album. U planu je da se uradi novi spot i singl i ne mogu ništa vremenski da obećavam, ali plan je da se taj album pojavi preko leta, da bi onda od jeseni mogli da krenemo sa promocijom i koncertima.

Šta bi rekao o albumu koji je u pripremi?

Za mene je lično svaki album drugačiji i svaki muzičar će da kaže da je to najbolji album do sad, ali ja sada stvarno tako mislim. Ostavljam ljudima da to procene. Ako poredimo sa prethodnim albumima, mislim da je najsličniji prethodnom albumu New Tomorrow, ali da je nekako muzički zreliji i da smo uspeli da odemo korak dalje, ali najbolje je da ljudi to procene i da vidimo njihove reakcje kad album izađe.

Foto: Jovan Miljković, Bojan Petrović

Bend postoji već 15 godina i na svakoj svirci imate dosta publike. Koja je tajna vaše popularnosti?

Mislim da je tajna u kontinuitetu. Sama činjenica da postojimo 15 godina, u Srbiji je vrlo retka, pogotovo za jedan bend koji je nastao nakon 2000-tih godina. Obično su bendovi sa dužom karijerom bili oni koji su nastali 80-tih i 90-tih. Većina bendova je pokušala nešto da napravi, pa su se na žalost raspali. S obzirom da su uslovi u kojima sviramo takvi kakvi su, da sad ne ulazim u detalje, mislim da je bitna sama činjenica da smo nastavili da guramo svoju priču i da postojimo i ljudi su prepoznali tu upornost. Bilo je i loših perioda, ne mogu da kažem da nije, ali smo to nekako junački prebrodili. Stalno guramo dalje, ljudi to prepoznaju i njima se to sviđa.

Na početku je dolazilo do promene instrumenata, kao i članova benda. Kako  je to izgledalo?

Što se tiče samih instrumenata tu smo na početku iskristalisali šta je to što čini neki zvuk benda Irish Stew, tako da to je postava koja se neće menjati – to su atipični instrumenti u toj rokenrl postavci, a opet tipičnih u irskoj muzici – frula, violina i bendžo, a što se tiče članova, bilo je prosto perioda kad su neki ljudi odlazili, nažalost, a novi ljudi dolazili, ali to je sve stvar prirodne selekcije. Okolnosti su takve, neko ima više obaveza, neko ima neke stvari u životu koje su mu u tom trenutku bitnije od sviranja i prosto mora tome da se posveti. Meni je drago da nije bilo svađa, sve je to išlo prirodnim putem – onaj ko nije mogao dovoljno da se posveti bendu ustupio je mesto nekom novom i dobra stvar je da sa svakim novim članom je nekako bend postajao sve bolji i bolji i mislim da je ovo trenutno i najbolja postava do sad.

Šta te toliko privlači u irskoj muzici?

Ja generalno, da sada ostavimo irsku muziku po strani, volim muziku koja je melodična i nisam neki pobornik nekog teškog gitarskog zvuka. Ja i ako slušam pank, to mora da bude melodično, tako da je to nešto što mogu da nađem kao neku vezu – ti neki melodijski instrumenti, frule i violina, i nekako sama ta emocija koja se prožima kroz instrumentalne deonice i teme je nešto što mene lično ispunjava i ova muzika koju pravimo je najbolji način da se izrazimo kroz tu muziku, da one tekstove koje pišemo najiskrenije izađu.

Gde pronalaziš inspiraciju?

U svakodnevnom životu. S obzirom da sam ja autor većine tekstova, to je i neka lična i subjektivna stvar. To je  50 posto bunt protiv nekog, za mene lično, pogrešnog sistema vrednosti, što u Beogradu, što u Srbiji, što u svetu, a sa druge strane, tu su nekako nezaobilazni ljubavni tekstovi koji uvek ostave trag u životu svakog čoveka, pa i mom.

Ako bi mogao da generalizuješ svoje tekstove, koju poruku bi želeo da šalješ kroz njih?

To zavisi od pesme, jer svaka pesma obrađuje neku određenu temu, a ako bi imao ovako neku poruku generalno da pošaljem, morao bih da razmislim šta je to zajedničko, ali verovatno je to neka poruka da ljudi guraju svoju priču, dakle neki individualizam, da nije bitno okruženje, nisu bitne okolnosti, nije bitan sistem koji nam nameće određene stvari i određene vrednosti, nego je bitno onako kako se mi postavljamo prema tome, da budemo svoji i da budemo najbolji u onome što radimo i mislim da je to nešto što je zajedničko u tim društveno-kritičkim pesmama, a u ovim ljubavnim poruka je jasna.

Zašto komponuješ pesme isključivo u molu, a ne i u duru?

Zato što ja ne umem da napišem dobru pesmu u duru. Nije baš da ne umem, ali čim krenem nešto iz dura, to nisam ja i to je neiskreno i šta god da krenem u tom pravcu ne dopada mi se i odustajem na samom početku i nekako mol ima neku težinu i tugu koju nosi u sebi i sa kojom se ja poistovećujem i kao autor pesme lakše mi je tako i prepoznajem se u tim nekim molskim harmonijama.

Nastupali ste na dosta festivala i u Srbiji i u inostranstvu. Na kom festivalu bi voleo da sviraš, a nisi?

I postoji i ne postoji. U suštini, ja lično nemam te ciljeve “svirali smo baš na tom festivalu i uspeli smo”. Nije bitan festival. Bitni su ljudi koji dođu na taj festival, a ti opet ljudi dođu i na neki drugi festival, tako da ne bih kao uspeh doživljavao da smo svirali na nekom velikom festivalu. Više bih voleo da sviramo na što više festivala, da se naša muzika čuje u što različitijim krajevima i da predstavimo svoj rad većini ljudi.

 

Pogledajte fotografije:

 

Podeli sa prijateljima
Share on Google+Tweet about this on TwitterShare on Facebook